Vaša ljubavna priča mogla bi da bude scenario za film, jer ste u svojim dvadestim bili u vezi, raskinuli i sreli se posle niza godina. Verujete li u sudbinu?

– Čak i nama samima, kad nekome pričamo našu priču, ona deluje neobično. Budući da sam realista, mislim da su se “samo“ kockice poklopile u pravo vreme, što je neophodno ne samo u ljubavi već i u poslu. Verujem da je to definicija Nemanjinog i mog odnosa, naravno, uz ljubav koja se dogodila. Naša ranija veza bila je prava mladalačka, ali na njenom kraju nisu bile tri tačke.

Ni on ni ja tada nismo ni pomišljali na mogućnost ponovnog povezivanja. Uverena sam da je kasnije, kad smo se sreli, bilo presudno što smo oboje bili ostvareni, želeli iste stvari, imali iste ciljeve i poglede na svet. Govorim o nečem tako običnom i normalnom, ali danas je baš to veoma teško pronaći.

Danas kad hoćemo da nekoga pohvalimo govorimo “on je tako normalan“.

– Upravo tako. U ovom današnjem haosu, u svakom smislu te reči, a naročito zbog brzine življenja, ljudima su bliži oni koje su ranije upoznali, dok ih život nije ubacio u “mašinu“. Kad upoznate nekog novog, obe strane imaju mnoštvo predrasuda koje vam možda ne dozvoljavaju da doprete jedno do drugog, a kad nekoga dugo poznajete, kad znate da je iz dobre porodice i da ima ispravne stavove, drugačije mu prilazite. Čini mi se da se, ipak, vraćamo tom tradicionalnom pristupu.

Ne doživljavate na isti način nekoga koga ste danas upoznali i osobu iz gimnazijskih dana. Nemanja i ja smo se, u međuvremenu, sretali u gradu. Uvek bismo se lepo ispričali, ali nije bilo nagoveštaja da bi nešto moglo da se nastavi, sve do jednog trenutka. Zašto i kako – ko bi znao?

Sigurno je u tom “poklapanju“ o kom govorite bilo veoma bitno kako će se Nemanja slagati s vašim sinom, koji sada ima devet godina.

– Mislim da su se on i Andrija, karakterno i energetski, odmah složili. Tu nema “fejkova“, a s decom pogotovo. Deca su danas vrlo zrela. Često mislimo da za neke stvarni nisu spremni, a oni nas onda iznenade upravo svojom spremnošću. Kad sve ide kako treba, bez potrebe da se o bilo čemu previše razmišlja ili prave strategije, onda znate da je to – to. U našem slučaju bilo je baš tako.

Mislim da je vrlo bitno u kom trenutku vam se neke stvari događaju. Nemanja je bio i te kako spreman za sledeći korak, a kad je to spoznao – emitovao je energiju koja je zaokružila celu našu priču. Rođenjem zajedničkog deteta ona je na najlepši način upotpunjena. On je ostvaren muškarac, koji ima meru. Ne pravi se najvećim roditeljem na celom svetu, ali se iz svakog njegovog gesta vidi koliko uživa u svemu što nam se dešava.

Da li i Andrija uživa što ima brata?

– Uvek je govorio kako ne želi da bude jedinac, ali da će se baš toliko radovati, nisam mogla ni da pretpostavim. Među njima je razlika toliko velika da dugo neće moći da imaju zajednička interesovanja, ali verujem da će ovaj mali uvek trčkarati za njim. Andrija je bukvalno opsednut svojim bratom.

Puštam ga da izražava svoja osećanja i da s njim provodi onoliko vremena koliko želi. Roditeljima je teško da bebu odvedu negde gde će njoj biti prijatno, a da taj izlazak bude primeren i dečaku od skoro devet godina. Dobro, na nama je da izmislimo takve akcije.

Kad Strahinja dođe u tinejdžerske godine, nećete morati da brinete, jer će ga u sve uputiti stariji brat.

– Da vam pravo kažem, računamo na to, a Nemanja i ja ćemo uživati na nekom ostrvu.