Znaš kako ljudi znaju olako da izjave kako će vreme pomoći i jednog dana ćeš se probuditi i ono što te do tada bolelo i povređivalo, više neće imati moć nad tobom, osetićeš se slobodnom i odahnućeš.
I znaš kakvu teskobu i nepoverljivost osećaš kad to čuješ, jer u ovom trenutku ne možeš da zamisliš da će doći neki takav trenutak. Ali to je istina. Neće se desiti odjednom, ali dešavaće se – bol će se smanjivati i doći će dan da ustaneš ujutru i da tvoja izgubljena ljubav i tvoja propala veza ne budu prvo na šta ćeš pomisliti, a to je siguran znak isceljenja.
Ali kako da se ne trudiš da popraviš vezu, kako da ne pokušaš ponovo i ponovo i ponovo? Iako si verovatno čula i ono o slomljenoj vazi i zalepljenim parčićima, ni u to nije lako poverovati. Ti ne želiš da odustaneš. Ne pre nego što budeš sigurna u to da si učinila sve što možeš, da si mu pružila svaku šansu, da si oprostila izdaju i bila spremna da ponovo gradiš poverenje.
Ti to prosto moraš da uradiš, iako negde u sebi znaš da će te to dodatno povrediti. Umesto da presečeš onog momenta kad vidiš i osećaš da veza puca i da izbegneš sve sledeće izdaje i razočaranja i sva pucanja koja predstoje, ti se trudiš da popraviš stvari. Da zalepiš parčiće vaze koja se razbila, iako znaš da ona više nikada neće držati vodu dovoljno dugo i da u nju više nećeš stavljati bukete cveća da ti ulepšavaju atmosferu. Prosto moraš da se suočiš sa svim tim predstojećim povredama, da ih osetiš i proživiš, dok ne budeš sigurna da više ne možeš i da više ne vredi truditi se i pokušavati.
Ali, ako se samo ti trudiš, a on se samo izvinjava, kaje i obećava da će se promeniti i sve ostaje samo na rečima, jasno ti je od prvog pucanja da se uzalud trudiš. Jasno ti je da se on neće promeniti, da nije u stanju da prihvati odgovornost, da on ne zamišlja budućnost sa tobom onako kako je zamišljaš ti, da on verovatno samo želi da se nastavi ovako kako ide i da te ne izgubi. Jer ti si velikodušna, opraštaš mu, razumeš njegove slabosti, pružaš mu novu šasnu svaki put kad pogreši i njemu je tako dobro. Negde u sebi, iako nije zao i proračunat, on računa na to da će mu svaka glupost i greška proći kod tebe, jer on tako razume tvoje opraštanje i trud da održiš i popraviš vezu.
On prostno ne zna šta bi bez tebe, jer si najbolja osoba u njegovom životu, ali on nije najbolja osoba u svom životu i ne zna šta će ni sam sa sobom. A to je tužno i teško je gledati i ti moraš da pokušaš da mu pomogneš. Dok imaš snage, dok ti se ne smuči i dok ne uvidiš da veoma škodiš sebi uzalud nastojeći da pomogneš njemu.
A smučiće ti se i doći ćeš do kraja svojih granica i svoje tolerancije, koliko god rastegljive bile. Prebrojaćeš svoje povrede i odlučiti da ne želiš još jednu, da nema mesta za još boli koju možeš da osetiš i hendluješ u toj vezi. I tada ćeš krenuti dalje. I proći će neko vreme i doći će onaj trenutak kad se probudiš ujutru i prvo pomisliš kako je lep dan i kako ćeš sad natenane uživati u svojoj jutarnjoj rutini i kako si dobro raspoložena i spremna za sve, umesto da prvo pomisliš na svoj neuspeh, gubitak i bol i da iscediš koju suzu u svoju kafu.
I tada ćeš znati šta je ono što želiš u vezi, šta si spremna da pružiš i šta želiš da dobiješ, šta ti je potrebno, a šta ne, šta možeš da tolerišeš, a šta ne želiš više ni da pokušavaš da razumeš i prihvataš. Bićeš bolje nego što si bila pre svih povreda (i dodatnih) koje si sebi priredila.
