Razumemo da si besna i da se voziš na emocionalnom rolerkosteru, ali ipak ne greši dušu. Možda on nije jedini krivac za vaš raskid. Možda on i nije baš toliko đubre. Ponekad (ali samo ponekad) čovek može biti zaista dobar, ali jednostavno ne i dobar za tebe.
Nijedan raskid nije lep, ma koliko kulturan bio. Nakon svakog nas obuzima bura različitih emocija. Skloni smo da za neuspehe tražimo krivca negde drugde. Ali za ljubav je, kao i za svađu, potrebno dvoje.
Ponekad ljudi jednostavno nisu stvoreni jedno za drugo vi tu ništa ne možete da učinite. Ponekad niko nije kriv, već se kockice prosto ne uklapaju. Možete neko vreme da ih gurate na silu, ali kad tad će građevina negde pući. Nego dosta sa metaforama…
Naravno da ćeš se odmah prisetiti svih stvari koje su te kod njega nervirale i svih situacija u kojima je ispao đubre jedno pokvareno, nezahvalnih jedan površan, kreten jedan kretenski i skot kakvog nema. To bol i bes govore iz tebe. “Istresi se”, psuj ga na sav glas, ali kad bura prođe i utisci se slegnu, pokušaj da sagledaš stvari kakve jesu. Jedino tako možeš nešto da naučiš iz tog iskustva.
Možda su vam se prioriteti razlikovali, niste voleli iste stvari, imali ste nespojive potrebe i poglede na život, nepomirljive želje… U jeku strasti to verovatno niste primetili.
Ne zaboravi da je i on ljudsko biće. I on ima osećanja. Postoji i njegova strana priče. Nikad ništa nije baš onako kako nam izgleda. Niko nema moć da sagleda stvari iz tuđih očiju i tuđeg srca.
Ukoliko pokušavaš sebi da ublažiš bol time što ćeš reći da je sve propalo zato što je on loš i da je zato bolje što si ga se otarasila, osetićeš se bolje, ali samo na kratko. U stvari tako pripremaš teren za neki budući ljubavni brodolom.
Nakon raskida svako sebi treba da postavi ova pitanja: “Šta se dogodilo?”, “Gde smo pogrešili?”, “Koje to signale nisam videla (video)?”, “Da li sam dala (dao) sve od sebe?”… Jedino iskreno i duboko promišljeno odgovaranje na ova pitanja može da te zaštiti od toga da u sličnu situaciju opet upadneš i ponoviš iste greške.
Ukoliko samo slegneš ramenima i ubediš sebe da je druga strana za sve kriva i da ti tu ništa nisi mogla da uradiš, velika je verovatnoća da će ti se nešto slično dogoditi opet (i opet i opet)…
Da stvar bude gora, ljudi su bića navike. Skloni smo da postupamo po oprobanim obrascima i nesvesno ponavljamo ono što poznajemo, bez obzira da li nam je to lepo ili ružno (bolno). Odnose kakve smo imali u prošlosti mi nehotice tkamo u nove odnose koje stvaramo. Svoje frustracije iz prethodnih veza prenosimo u buduće i privlačimo baš onakve ljude, o kakve smo se već “opekli”.
Sigurno vam je poznata rečenica “Ja se stalno zaljubljujem u neke kretene”. – To zaista nije slučajno. Prirodno je da nas privlači ono što poznajemo i od čega znamo šta da očekujemo, a plaši ono što nikada nismo iskusili.
Ukoliko nikada ne smognete snage da se suočite sami sa sobom, do kraja života ćete optuživati druge za svoju nesreću i neuspehe, za vaš bol i tugu. A istina je da, dok drugi mogu da vas povrede, vi ste ti koji nastavljaju da žive u bolu. Vi ih birate. To nije samo stvar srca “nad kojim nemate nikakvu kontrolu”.
Kad jednom shvatiš zašto se neke stvari događaju i upoznaš sebe, lakše ćeš doći do onog što ti je zaista potrebno i što zaslužuješ. Potrebna je snaga da se čovek iščupa iz onog klišea: “Uvek želim ono što nije dobro za mene”.
Najlakše je reći “On je kriv!”, “On je đubre!”. Najteže je pogledati istini u oči. Ali jedino to nas čini boljim i zrelijim ljudima.
